Svaki grijeh će vas boleti

Moja priča o islamu… Ahh, priča koja bi se mogla danima pričati, kako je sve počelo, kada, na koji način. O svemu tome bih ipak pričala nekom drugom prilikom, a ovaj tekst bih posvetila posledicama grehova koje će svaka osoba nositi sa sobom, teret koji će na plećima biti, koji će otežati mnogo puta da se utone u san, teret koji nekima pada tako teško da se jedva bore s njim. Prvenstveno, želela bih da kažem da bih tekst posvetila sestrama, one koje su počinile neki greh pa se pokajale razumeće me dobro o čemu pričam, a one koje su na korak da počine neki greh volela bih da pročitaju pa da razmisle žele li uopšte to učiniti.

Sestre drage, iz srca vam govorim, tvrdim i kažem vam ne dozvolite sebi grehe zbog kojih nećete moći da spavate noću mirno, zbog kojih ćete suze roniti, koji će vas izjedati i zbog kojih ćete patiti, pogotovo kad vas niko ne vidi i ne čuje, u tajnosti, u tišini svoje sobe daleko od očiju ljudi, gde se jedete u sebi i gutate knedle jednu za drugom da ne biste zakukale na glas, držeći jastuk na licu pokušavajući utišati svoj bol i jauk. Gresi peku mile moje, peku vam dušu iznutra. Da me je neko pitao pre samo dve-tri godine o ovome rekla bih “ma jednom se živi”, a verujte sad me boli sve to, kao da nikad neću preživeti tu sramotu koju osećam sama prema sebi. I da mi svi oproste, pitanje je da li ću ikad ja sebi moći, odvratnost prema mnogim učinjenim delima čini da osećam još veći stid pred Allahom dž.š. kad bude vreme svođenja računa, kad budem upitana za svaku izgovorenu reč, za svako učinjeno delo.

Pa sestre mile, zapitate li sebe šta ćete reći kad budete pitane… Da vas ovde na dunjaluku neko upita pred masom ljudi za neko delo za koje se stidite da pričate o njemu, hoćete li se osetiti ponižene ili poricati ili naljutiti se što vas to uopšte pitaju. Ma možemo pred ljudima kako hoćemo na kraju krajeva, ali drage, kako ćete pred Allahom, kako ćete Njemu negirati to što ste uradile, imate li odgovor da date, opravdanje… Razmislite šta imate da kažete u svoju odbranu, pre nego što odete Njemu.

Kao nekadašnja hrišćanka kojoj je sve bilo dozvoljeno, koja nije znala da je greh piti alkohol, izlaziti, provoditi se, vraćati se kasno u noć kući, imati dečka, oblačiti se izazovno i privlačiti poglede, od svega ovoga mogu samo da kažem – sramota me je, same sebe se stidim, zabluda je bila svaka skupa haljinica i lice puno šminke, svako dopisivanje, svaki neprimereni pogled, svako sedenje po kafićima, sve je to zabluda u kojoj tražiš da se nekom dokažeš i pokažeš, a u stvari si na velikom gubitku. Kajem se što sam ikad sebi dozvolila išta od toga, što sam živela u svetu gde je sve ovo najnormalnija stvar, gde se za islam i ne zna, gde je skoro nemoguće izaći u grad prikladno obučena i popiti bezalkoholno piće, osim ako si bolesna pa baš eto ne smeš, skoro je nemoguće videti devojku da sa više od 16 god. nema dečka, izlasci po diskotekama i kafićima su “normalna” pojava.

E ja se zbog svega ovoga kajem, imam 23 god. a srce me strašno boli, suze nekad teku bez ijedne reči, pitam se šta mi je to trebalo u životu, pitam se kako sam mogla živeti bez islama, kako sam tako malo znala i kako sam tako puno verovala ljudima koji čak ni ne priznaju da imaju ikakav greh, jer koja mlada osoba danas želi da prizna da nije u redu to što radi i da je to haram, a pogotovo u nemuslimanskom svetu?!

Nažalost, kako sada upoznajem sve više sestara u islamu, vidim da je sve ovo neretka pojava i među muslimanima, šta više, puno je sestara i braće koje se ni po čemu ne razlikuju od hrišćana i svih ostalih koji su se odali propasti, ponašaju se kao da nikad pred Allaha stati neće, kao da znaju vreme smrti pa će se “ima vremena” pokajati, kao da ništa ne ostavlja trag, a ostavlja verujte itekako veliki trag i na duši i na telu sve što uradite.

Sestre drage, razmislite još jednom želite li sebi to. Verujte, ta bol i ta patnja ne prolazi tek tako, ne zaboravlja se, ne nestaje, može se samo s vremena na vreme ostaviti negde po strani u glavi, ali opet dođe neko doba, najčešće noću kad utihne sva dnevna buka i obaveze se završe, pa ostanete same sa svojim gresima i patnjom zbog njih koja vas razdire, kida vam dušu, čini da se osećate tako prljavom, nemoćnom, razjeda vas iznutra. Svaki greh koji učinite na svoju štetu činite, sebi loše radite, vama će se obiti o glavi, vi ćete za njega ispaštati, ako vas i ne stigne neka kazna na dunjaluku (što je blaža varijanta jer se opet možete pokajati i uvideti greške) onda večna vatra je najgore što vas može snaći. I zapamtite da neće Allah polagati račune nama, nego ćemo mi Njemu.

Zato sestre mile, kad odete na spavanje, razmislite još jednom vredi li ta jedna žurka u klubu da večno gorite u vatri, vredi li ta odeća koju oblačiš da bi privukla pažnju na svoje zgodno telo da zbog nje budeš večno prokleta, vredi li taj dečko koji je danas s tobom, sutra nije, da zbog njega zaradiš Allahovu srdžbu pa da te bez oklevanja kazni, vredi li sve ovo tvoje patnje i tvog bola?! Pokaj se sestro mila dok ti Allah daje šansu još uvek, ne znaš hoćeš li dočekati sledeće jutro, sledeći mesec, sledeću godinu, ne znaš imaš li vremena i dalje, ili ti je kraj već možda sledećeg trenutka. Ne odlaži draga, spusti svoju glavu dole, padni na kolena i moli za oprost Uzvišenog koji se obraduje više nego sto bi se čovek koji je izgubio devu sa hranom u pustinji obradovao kad je ponovo nađe.

Molim Allaha da svakoj sestri podari smiraj srca kad se Njemu pokori i da uvidi lepotu svoje vere i bude zahvalna što je izabrana da u moru nemoralnih žena bude muslimanka pokorna Allahu.

Vaša sestra u islamu, A. S.

NUM