Čovjek koji je odabrao Poslanika, a.s. umjesto oca

Zejd ibn Harise ibn Šerahil El-Kelbi (poginuo kao šehid 8. h.g., tj. 629. god.)[1], otac Usame ibn Zejda. Zejd je jedini ashab čije je ime spomenuto u Kur’anu u 37. ajetu sure El-Ahzab. Poznati vojskovođa i jedan od najdražih ashaba Allahovom Poslaniku, s.a.v.s. Bio je najodabraniji oslobođeni rob i prvi koji je prigrlio islam od oslobođenih robova

Zejda su zvali Poslanikov miljenik i otac Poslanikovog miljenika Usame ibn Zejda, a Poslanik, s.a.v.s., nije mogao voljeti niti smatrati sebi bliskim nekoga ko nije dobar i ko svojim vrlinama to ne zaslužuje.

Zehebi -rahimehullah- u svojoj knjizi Es-Sijer navodi malo nebično i ineteresantno mišljenje, a to je da su Zejd ibn Harise i Isa sin Merjemin, jedina dvojica ashaba što su poimenice spomenuta u Kur’anu. Ovaj svoj stav on temelji na tome da će se Isa, a.s., prije nastupanja Kijametskog dana ponovo spustiti na zemlju i da će uspostaviti pravednost, te da će se ponašati u skladu sa Muhammedovim, s.a.v.s., vjerozakonom. To znači da će on pripadati ovom ummetu po pitanju propisa namaza, posta, obavljanja hadža, propisa braka i ostalih vjerskih pitanja. U skupinu ashaba se ubraja na osnovu njegovog susreta sa Muhammedom, s.a.v.s., za vrijeme mi’radža. Obzirom da je Muhammed, s.a.v.s., najodabraniji poslanik i on je pečat svim ranijim poslanicima, onda će Isa, a.s., nakon što se ponovo vrati na zemlju, biti najodabraniji njegov sljedbenik, obzirom da se u Muhammedovom ummetu neće pojaviti osoba bolja niti odabranija od Isa, a.s. Nakon tog događaja će se Sunce pomoliti sa zapada, što je jedanod alameta Sudnjeg dana, te će se, sa Allahovim, dž.š., odobrenjem primaći momenat nestanka ovog svijeta.[2]

Zejd ibn Harise, r.a., je kao dječak pao u ropstvo i prodan je na pijaci Ukaz skupa sa ostalim zarobljenicima. Kupio ga je bogataš iz plemena Kurejš koji se zvao Hakim ibn Huzame ibn Huvejlid. Kada je došao kući rekao je svojoj tetki Hatidži: -O Hatidža, kupio sam na pijaci nekoliko dječaka; izaberi sebi jednog od njih kojeg hoćeš, biće ti to poklon od mene.“ Hatidža je izabrala Zejda ibn Harisu i kada se kasnije udala za Muhammeda ibn Abdullaha (Allahovog Poslanika, s.a.v.s.,) ona je tog dječaka poklonila njemu. Muhammed ga je pazio kao svoje rođeno dijete. Mladi Zejd je Muhammedovu pažnju mnogo cijenio što se vidi iz narednog događaja.

Kada su Zejdov otac Harise i njegov brat Ka’b saznali da se Zejd nalazi u Mekki u vlasništvu Muhammeda ibn Abdullaha, sakupili su mnogo novaca i krenuli su da ga otkupe. Kada su došli kod Muhammeda obratili su mu se ovim riječima: „O sine Abbdullahov, vi ste bliski Bogu, pomažete slabe i ožalošćene, hranite gladne, mi smo došli radi sina koji je kod tebe, donijeli smo novac da ga otkupimo, pa te molimo oslobodi nam ga i traži koliko hoćeš novaca, daćemo ti. Muhammed ga je upitao: -A ko je vaš sin kojeg tražite? Odgovorili su: Tvoj dječak Zejd ibn Harise. Božiji Poslanik je rekao: -Šta mislite, bi li se složili na nešto bolje od toga (otkupnine)? Upitali su: -Šta je to bolje? Odgovorio je: -Pozvat ću vam ga i pitati sa kim više voli živjeti, pa ako vas odabere, eto vam ga bez ikakve naknade, a ako odabere mene, ostaje kod mene. Rekli su: -Zaista je to dobar prijedlog – misleći da će Zejd odabrati sigurno svoga oca.

Poslanik, s.a.v.s., je upitao Zejda: -Znaš li ovu dvojicu, ko su oni? Odgovorio je: -Ovo je moj otac Haris i amidža Ka’b. Allahov Poslanik mu je rekao: -Dajem ti na volju da slobodno odabereš, da li da pođeš sa njima ili da ostaneš kod mene. Zejd je odgovorio bez oklijevanja: -Ostaću s tobom. Zejdov otac se zaprepastio kada je čuo te riječi, pa mu reče: -Šta je s tobom, Zejde? Zar više voliš da budeš rob nego da budeš kod svoga rođenog oca i majke? Zejd mu odgovori: -Ja sam vidio kod ovog čovjeka nešto zbog čega ga neću nikada napustiti…“[3]

Nako toga je Muhammed obznanio pred Mekkelijama da je ovo njegov sin Zejd i tako su ga zvali Zejd ibn Muhammed. Kada je Muhammedu, s.a.v.s, počela dolaziti objava, Zejd je bio među prvima koju su prihvatili islam. Kada je objavljen kur’anski ajet u kojem Allah, dž.š., zabranjuje posinovljavanje, onda su ga ljudi ponovo počeli zvati Zejd ibn Harise.

Njega je Poslanik, s.a.v.s., posebno cijenio i volio. Oženio ga je sa svojom rodicom Zejnebom bint Džahš. Čini se da je Zejneba prihvatila taj brak jer je je bilo stid odbiti Poslanikovo posredovanje. Nažalost, jaz između njih dvoje je svakim danom bio sve veći i na kraju je njihov brak propao. Poslanik, s.a.v.s., osjećao je da je na neki način on odgovoran za ovaj brak , koji je završen razvodom, zato se on oženio Zejnebom a za Zejda je izabrao drugu ženu, Ummi Kulsum bint Ukba.[4]

Na taj način je Poslanik lično svojim primjerom dokinuo džahilijetski običaj da nije dozvoljeno čovjeku da se oženi ranijom ženom svoga posinka. Svakako da su munafici ovaj događaj iskoristili i počeli o tome izmišljati priče i praviti spletke, koje nisu ništa drugo do obične laži i izmišljotine na časnog Poslanika Muhammeda, s.a.v.s.

Ibn Abdul-Berr -rahimehullah- spominje interesantan događaj u kojem se kaže da je Zejd unajmio nekog čovjeka sa njegovom mazgom. Čovjek je to prihvatio uz uslov da Zejd ide s njim gdje god on bude želio odsjesti. Kada su krenuli taj čovjek je skrenuo s njima u neku porušenu kuću. Kada je Zejd pogledao unutra vidio je mnogo ubijenih. Kada je vidio šta mu se sprema zatražio je od svog saputnika da mu dozvoli klanjati dva rekata nafile namaza. Ovaj čovjek mu reče: -Ma klanjaj, klanjali su i ovi prije tebe pa im namaz nije pomogao. Zejd dalje priča: Kada sam klanjao i kada je taj čovjek pošao da me ubije, obratio sam se Allahu sa molbom: Ja Erhamerrahimin / O Najmilostiviji! Tada je taj čovjek čuo glas koji je rekao: Nemoj ga ubijati! On je izišao iz te kuće da vidi ko to govori, ali nije našao nikoga. Ponovo se meni vratio želeći da me ubije a ja sam izgovorio ono isto: Ja Erhamerrahimin / O Najmilostiviji! Tako se ponovilo tri puta sve dok iznenada nije došao konjanik koji je u ruci nosio koplje čiji je vrh svjetlio. Bacio ga je na tog čovjek, probovši ga njime i tako ga ubio. Zatim taj konjanik reče Zejdu: „Kada si prvi put uputio dovu Svemogućem Allahu, ja sam bio na sedmim nebesima, a kada si to izgovorio drugi put ja sam bio na dunjalučkim nebesima, a kada si to rekao treći put ja sam već bio tu, pored tebe.“[5]

Aiša, r.a., kada bi spomenula Zejda rekla bi: „Poslanik, s.a.v.s., nije nikada poslao vojsku a da nije Zejda imenovao za vojskovođu, a da je Zejd ostao živ nakon Poslanika njega bi imenovao za svog nasljednika.“

Tako je bilo i u poznatoj bici na Mu’ti u kojoj je Zejd, r.a., i poginuo. U mjesecu džumadel-ula osme godine po Hidžri opremi Allahov Poslanik, s.a.v.s., vojsku koja je trebala da se suprostavi Bizantincima u području Šama-Sirije. Za vojskovođu odredi Zejda ibn Harisa i reče: -Ako Zejd pogine ili bude ranjen, emir će biti Dža’fer ibn Ebi Talib, a ako Dža’fer bude ubijen ili ranjen, emir neka bude Abdullah ibn Revaha. Ako, pak, Abdullah ibn Revaha pogine ili bude ranjen neka muslimani sami sebi odrede emira.“

Zehebi -rahimehullah- kaže: „Bilo je uobičajeno da se vojskovođe bore stojeći na svojim nogama, pa je i Zejd, r.a., hrabro se boreći tako poginuo od mnogobrojnih kopalja koja su ga probola. Kada mu je Poslanik, s.a.v.s., klanjao dženazu rekao je ashabima: „Molite Boga da oprosti grijehe vašem bratu, vidio sam ga kako je ušao u Džennet trčeći.“[6]

Burejde, r.a., prenosi da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., rekao: „Ušao sam u Džennet pa sam sreo jednu lijepu huriju. Upitao sam je čija je a ona reče: Ja pripadam Zejdu ibn Harisu.“[7]

Kada je Zejd ibn Harise, r.a., poginuo imao pedeset i pet godina.

(preporod.com)