Kako živiš, tako ćeš i umrijeti

Kad se prikučila smrt pobožnom i povučenom Abdullahu ibn Idrisu, smrtne muke su mu se povećale, a kada je počeo hroptati, njegova kćerka je počela plakati, a on joj je rekao: “Ne plači, moja kćerkice, u ovoj kući sam proučio Kur’ani-Kerim četiri hiljade puta da bih spreman dočekao ovu smrt.” Allahu ekber! (Ako je učio Kur’an 50 godina, a da bi ga proučio 4000 puta, trebao je završavati hatmu svaka četiri i po dana)

Priča druga

Amir ibn Abdullah ibn Zubejr dok je ispuštao dušu na smrtnoj posteljini, a njegova porodica uplakana oko njeg, boreći se sa smrću čuo je ezan za akšam-namaz, a duša mu skoro u grlu. Iako mu se smrtni hropac povećao, čuvši ezan, rekao je onima oko sebe:

“Vodite me!” Upitaše: “Kuda?” “U džamiju!”, reče. “Zar u ovakvom stanju?!” Reče: “Subhanallah! Čujem mujezina da zove na namaz, a da se ne odazovem! Uzmite me za ruku.” Odnijeli su ga u džamiju, klanjao je jedan rekat za imamom i umro na sedždi. Da, umro je čineći sedždu! Allahu ekber!

Priča treća

Abdurahman ibn el-Esved, ležeći na samrti, plakao je, pa mu je rečeno: “Šta te rasplakuje, a poznat si po ibadetu, skrušenosti, pobožnosti i pokornosti Allahu, dželle šanuhu?” Rekao je: “Plačem od tuge za namazom i postom”, zatim je nastavio učiti Kur’an dok nije dušu ispustio.

Priča četvrta

Zejd er-Rekašijj, kada mu se prikučila smrt, počeo je plakati, govoreći: “Zejde, ko će ti klanjati kad umreš? Ko će ti postiti? Ko će ti tražiti oprosta za grijehe? Zatim je izgovorio: “Ešhedu en la ilahe illellah, ve ešhedu enne Muhammeden ‘abduhu ve resuluhu”, i izdahnuo.

Priča peta

Halifa Harun er-Rešid, kada mu je došla smrt i kada se suočio sa smrtnim hropcem, pozvao je svoje vođe i obezbjeđenje i naredio im da sakupe njegovu vojsku. Sa mačevima i oklopima je došla vojska čiji broj je jedino Allah, dželle šanuhu, znao. Svi oni su bili pod njegovim zapovjedništvom, a kada ih je ugledao, zaplakao je, a zatim rekao: “O, Ti, čija vlast je vječna, smiluj se onome čija vlast je već prošla.” Potom je nastavio da plače dok dušu nije ispustio.

Priča šesta

Halifa Abdul-Melik ibn Mervan, kada mu se primakla smrt, kada su ga spopale muke i kada je s teškoćom dihao, naredio je da se otvore prozori u sobi, ugledao je siromašnog perača u svome dućanu i rekao plačući: “Kamo sreće da sam perač; kamo sreće da sam stolar; kamo sreće da sam nosač; kamo sreće da nisam imao nikakvog udjela u poslovima vjernika”, zatim je umro.

Sebil.eu