Odjednom su se okupili oko sofre i jagmali za komade kruha !!!
Autor teksta: Ramzija Kanurić-Oraščanin
Odjednom su se okupili oko sofre i jagmali za komade kruha !!!
U tihoj ljetnoj noći, koja je malo i sparna bila, Nazif se pokrio samo tankim čašafom i mislima virio kroz mali pendžer na kojem je osjetio igru zvjezdanih sjenki. Poželio je da se u zvijezdu stopi, da leluja u ovoj noći i da pod pendžere svoje Ajše sleti. Sejrio bi njeno usnulo lice, osjetio bi čuperak koji leprša po njenom vratu a grudi titraju u njenom uzdisaju.
Gledao bi je dugo…dugo…Divio bi se svim ljepotama njenim i poželio da lagahno je pomiluje po licu i poljubi u obraz. Iz tih misli ga prenu pjev horoza koji je najavljivao zoru bijelu.
„O Bože, kako brzo proleti i ovo putovanje kroz nebeske visine i njene sjenke! Kada će snovi moji postati java, kada će Ajša na mom jastuku sniti, kada će moja čežnja zauvijek nestati?“ – smješkao se, ispraćajući i zadnje scene iz svoje mašte. Pogledom ka pendžeru naziralo se vedro jutro bez i jednog oblačka i samo se čekalo da sunce proviri iz visina plavih.
Ustao je onako očerupan od svojih misli i potražio hladne vode da se umije. Čuo je babino i majčino kašljanje i znao je da će i oni ubrzo na noge se dići. Sjeo je na sećiju ispod pendžera, sa kojeg je puhalo sa svih strana i gledao u mlađu braću i sestre koji su na spužvama mirno ležali i smješkali se melecima. Dok je mislima obilazio svaku sestru i brata, njih osmero ko gruščići nisu ni slutili bratove brige.
Bojao se Ajšinih nježnih ruku, kojima bi morala i po kiši i po suncu i po vjetru njivama se družiti, kućom upravljati i djecu mu rađati. Majka njegova sa plahim srcem, povijenom kičmom, oronulom dušom, svakim danom zamjenu je trebala svoju. Puna ih je kuća, zemlja na sve strane, blago neuhranjeno a usta gladna.
„Da li će moja Ajša odreći se svoga raskoša, svoje slobode, svoje familije, samo zbog ljubavi moje?“ – ostalo je ovo pitanje u zraku, pognuo je glavu i lomio prste težačke…da mu bar malo lakše bude.
Majka ga je trgnula iz misli: „ Nazife sine, što si tako kaharli, nama na sabahu?“ Trznuo se, podigao je glavu, odmahnuo joj samo rukom i polahko budio braću i sestre.
„Ustajte, ljenčuge jedne, sade će podne, evo i kahva miriše i to bjela sa žutim kajmakom a kruh mekahan ko duša“ –škakiljao je jedno po jedno po trbuhu i dizao ih na noge.
Onako polusneni, sve jedno drugom do uha, odlazili su u prisoblje i čekali red da se umiju. Peškir zakačen za muhliju, velika maštrafa vode i limeni lavor satajali su u budžaku. Starija sestra Hasnija polahko im je polivala, štedeći svaku kap, jer u kanti se vidjelo dno a bunar je podaleko.
Mlađi brat Hasan počeo se srditi: „ De sestro lipa ili polivaj kako treba ili nemoj nikako, ne može mi voda ni oči shvatiti a kamoli lišce obliti, tako nam svako jutro udiljivaš ko kakva maćeha“ – gledio je u kantu koja je skoro bila prazna.
Hasnija se malo otkučila i govorila ja na sav glas: „ Ako ti nije po volji, a ti pravac na bunar, pa se oblivaj koliko god hoš i donesi i za nas! Samo znaš nabrajati a stražnjicu svoju uskraj, e nemere tako braco“ Zašutio je Hasan ko zaliven i otišao do verande na friški zrak.
Ostali su se umirili ko da ne dišu i molili su Boga da ih zapane koja kap i da oči samo malo protrljaju. Odjednom su se okupili oko sofre i jagmali se za komade kruha, jer brzo će kruh planuti i ostadoše gladni.
Na sredini u jednoj maloj šerpi bio je friški izmećaj kojeg su u tankom sloju nanosili na šnite i posipali sitnim sećerom. Šolje sa bjelom kahvom su bile ispred svakog maksuma a oni su tako brzo i slatko jeli, trpali puna usta a čehru dobili od topline koja je dolazila od crnog šporeta, koji je pucketao natrpan do vrha.
Majka ih je sejrila i od bojazni da se ne udave, govorila je: „Hanite djeco draga, polahko…Oči su vam gladne, trpate ko da će nestati. Ima fala Bogu pun hambar šenice…ne bojte se…nije gladna godina“
A u sebi je već razmišljala kako će ih prehraniti i hambar je malo…Treba svaki dan po dva kruha ispeći, ako se ne razvija kakva pita. Djeca nisu obraćala pažnju na majčin haber, već nastavili ko ludi, samo da što više ugrabe i da se napucaju dobro…
