Onaj ko čini dobra djela neće nikad biti ponižen od Allaha

Prenosi se da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Činilac dobra je zaštićen od zlog uništenja.” (Al-Silsilah al-Sahihah)

Kada su smutnje tek nastupile, Talk ibn Habib je rekao: “Zaštitite se od njih sa bogobojaznošću.”

Ma’kil ibn Jesar je rekao: “Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem je rekao ‘Ibadet za vrijeme al-hardža (ubijanja) je ravan hidžri meni.” (Muslim)

Uzvišeni Allah je rekao:

„Nisu jednaki među vama oni koji su davali priloge prije pobjede i lično se borili – oni su na višem stupnju od onih koji su poslije davali priloge i lično se borili, a Allah svima obećava nagradu najljepšu; – Allah dobro zna ono što radite.“ (Al Hadid, 10)

Razlog tome je što su oni koji su udjelivali (imetak) i borili se prije oslobođenja su to uradili za vrijeme straha i kada su bili malobrojni, suprotno onima koji su to uradili – čak i ako im je obećana nagrada nakon oslobođenja jer su udjeljivali i borili se kada je islam uzdignut a njegovi ljudi ojačani.

Uzvišeni Allah je takođe rekao:

„Pomozite sebi strpljenjem i namazom…“ (Al-Beqara, 45)

I to stoga što namaz djeluje kao najveća pomoć kada se radi o ostajanju postojanim i čvrstim u pitanjima.

Uzvišeni Allah je rekao:

„Mi dobro znamo da ti je teško u duši zbog onoga što oni govore, zato veličaj Gospodara svoga i hvali Ga, i sedždu obavljaj, i sve dok si živ, Gospodaru svome ibadet čini!“ (AlHidžr, 97-99)

Tako je On naredio Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, da traži utočište u namazu i zikru ako se njegove grudi stegnu zbog onoga što neprijatelji govore, jer putem namaza čovjek osjeća olakšanje i uzdizanje nedaće. To je bila Poslanikova uputa, kada god bi bila neka ozbiljna situacija ili briga on bi pristupio namazu. Huzejfe, radijallahu anhu je rekao: “Na dan saveznika, otišao sam kod Poslanika i on je bio umotan i klanjao je. Kad god bi stvari postale ozbiljne, Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, bi klanjao.” (Ahmed, Ibn Džerir i Ebu Dawud; Hasen)

Vođa pravovjernih, Alija ibn Ebi Talib, radijallahu anhu je rekao: “U noći Bedra svi od nas su spavali izuzev Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, jer on je klanjao ispod drveta i dovio dok nije svanulo.” (Ahmed, al-Nesa’i, Ebu Ja’la, Ibn Huzejme; Sahih)

Sabit je rekao: “Kada bi Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, zadesila nedaća on bi pozvao svoju porodicu govoreći ‘Klanjajte namaz! Klanjajte namaz!’ Sabit je takođe rekao: “Kada god bi Poslanike zadesila neka stvar, oni bi tražili utočište u namazu.”(Ahmed u Al-Zuhd)

I takvo je bilo stanje sa ashabima, radijallahu anhum, i njihovim nasljednicima koji su ih slijedili; način na koji su se odnosili prema namazu je bio poput načina na koji se borac odnosi prema maču ili bogati prema svom bogatstvu ili dijete prema svom plaču kada plače i vrišti tražeći brižljivu majku. Dakle, oni su bili još dublje povezani sa svojim namazom i oslanjali su se na to sve dok to nije postala njihova druga priroda i nikad ih nije napuštala. Ukoliko bi osjetili strah ili bili napadnuti od neprijatelja, ili pobjeda odgođena ili ukoliko bi ih neka stvar zbunjivala, oni su se okretali namazu i tražili sigurnost u njemu.

Na kraju bitke na Jermuku, kralj rimljana je počeo ispitivati svoju poraženu vojsku: “Stidite se, recite mi o onima protiv kojih ste se borili. Zar oni nisu ljudi poput vas? Oni rekoše: “Da, kralju”. On reče: “Ko je veći u broju vi ili oni?” Oni rekoše: “Mi smo brojniji od njih u u svakom mjestu”. On reče: ”Zašto ste onda poraženi?” Stariji od njihovih vođa reče: “Oni su nas porazili zato što klanjaju po noći, poste tokom dana, ispunjavaju svoje zavjete i pravedni su među sobom.” (Al-Bidaje wel-Nihaje)

Iz knjige „Izlaz iz smutnji“

Priprema: Menhedz.com