POLOMIO SE JESAM, ALI NISAM DOZVOLIO DA NI U SNU UĐEM U DŽEHENNEM

Čovjeka su dovezli polomljenog u bolnicu. Donji dio, noge, koljena, sve je bilo polomljeno. Stavili su mu donji dio tijela, od kukova do nožnih prstiju, komplet u gips. Doktor koji je bio zadužen za njega, redovno ga je obilazio i nadgledao, ispričao je njegov slučaj. Doktor je ispričao sljedeće: “SubhanAllah, čovjek je baš stradao, morali smo mu donji dio tijela, staviti ga komplet u gips. Nakon što smo ga smjestili, počeli su ljudi da ga obilaze, rodbina, prijatelji i komšije. Međutim, te posjete su bile čudne, veoma čudne. Naime, svi ljudi koji uđu kod njega, budu tužni, nasekirani, zabrinuti, čak neki i zaplaču, ali kad izađu od njega na hodnik, počnu se smijati, neki čak grohotom. Stvarno mi bilo čudno. Odlučio sam da ga pitam o čemu se radi.

doktor-pacijent-pregledKad se posjeta završila, uđem kod njega i kažem:“Izvini, ja bih te nešto pitao, ali molim te, nemoj zamjeriti i nemoj se naljutiti..“ Reče mi da nema problema i da mogu slobodno da pitam, bilo šta. Rekoh mu: “Ovako, nije mi jasno i ovo prvi put vidim, ljudi koji su te danas posjetili, svi dok su bili kod tebe, bili su zabrinuti i tužni, baš su suosječali sa tobom, međutim, kad izađu van i na hodnik, smiju, čak i glasno, ne razumijem.“ Čovjek se malo nasmija i dade mi rukom znak da će mi ispričati zbog čega: “Ovako moj doktore, ja živim u zgradi na drugom spratu. Sanjam neke noći da nas je pun autobus, vozimo se u nepoznatom pravcu. Odjednom tabla na njoj piše „Do Dženneta 100 km“ Radosni mi, svi sretni, uzbuđeni..opet tabla: 80 km, pa 70 km, pa 50 km…….dok nismo ušli u Džennet. Kad tamo, stvarno ljepota, veliki dvorci, cigle od zlata i srebra, velika drveća, hladovine. Ljepota koje se ne možeš nagledati. Međutim, autobus ne staje da izađemo, nego je i dalje nastavio da vozi. Vozi on tako kroz Džennet i malo po malo, vidimo tablu „Izlazak iz Dženneta“.

Stvarno, izašli iz Dženneta, kad nova tabla „Put za Džehennem, 100 km!“ Ne možemo da vjerujemo, nastade panika u busu, ljudi počeše da plaču, kukaju. Počeli smo moliti vozača da stane, ali nam je rekao da on ne može stati, ko hoće da se spasi neka iskoči iz autobusa. Sjeo sam sav izgubljen, gledam table prolaze pored mene „ Džehennem 70 km, 50 km, 30 km…Nisam htio da završim tamo, nisam. Narod je počeo da iskače, otvorio sam prozor i skočio.

Ustvari, otvorio sam prozor od stana i skočio s drugog sprata…Zato mi se komšije smiju, jer sam im ispričao kako sam pao.

ALI NE ŽALIM, POLOMIO SE JESAM, ALI NISAM DOZVOLIO DA NI U SNU UĐEM U DŽEHENNEM, HVALA ALLAHU!