Poučna priča: Kako je Esma odgojila sina Abullaha

Petogodišnji Abdullah stajao je na sred ulice, poput ratnika, spreman na bilo koji izazov.

Dječaku od pet godina, prišao je čovjek koji je bio izrazito visok i krupan. Omer, r.a., kad je kleknuo na koljena, pogledi su im se sreli, stavio je Omer, r.a., ruke na Abdullahova ramena i upitao: “Zašto nisi pobjegao sa svojim prijateljima?“

Abdullah mu odgovori: “Vladaru pravovjernih, nisam ništa skrivio pa da moram bježati, a put je širok, ima mjesta za svakoga da prođe.“ Omer, r.a., se nasmija i ponovo upita: “A kako se zoveš sine?“ Abdullah reče: “Ja sam Abdullah ibn Zubejr.“

Omer se trznu pa ponovo upita: “Abdullah sin Zubejrov, je li Zubejr ibn Avvama?“ Kad je Abdullah odgovorio potvrdno, Omer, r.a., reče: “SubhanAllah, potomstvo se nastavlja, izgleda.“

Zašto je Omer, r.a., rekao: “Potomstvo se izgleda nastavlja?“ Da bi saznali odgovor na Omerovo pitanje, moramo se vratiti 25 godina unazad, kada je Abdullahova majka Esma bint Ebi Bekr, r.a., (Ebu Bekrova kčerka), imala samo 10 godina.

Esma, r.a., pripovijeda: “Kada je Allahov Poslanik, salallahu alejhi ve sellem, htio da učini hidžru u Medinu pomagala sam mu u pripremi za put, te spremila jelo za put. Nismo mogli naći ništa čime bismo vezali bošcu s hranom i mješinu s vodom, pa sam rekla svome ocu: “Ne mogu naci ništa osim svog pojasa.” On reče: “Pocijepaj ga popola, pa jednim dijelom sveži bošcu (s hranom) a drugim mješinu.”

Esma, takoder, pripovijeda: “Allahov Poslanik, salallahu alejhi ve sellem, i Ebu Bekr su bili izašli iz kuće, kada nam je došla grupa Kurejšija, među kojima je bio Ebu Džehl ibn Hišam. Zaustavili su se pred našom kućom, pa sam izašla pred njih. Upitaše me: “Gdje ti je otac, kćeri Ebu Bekrova?” Odgovorila sam kratko: ”Izašao je.” Tada je Ebu Džehl digao svoju ruku i ošamario me tako jako, da mi je minđuša otpala i potekla mi je krv iz nosa.

Esma, r.a., stajala je ispred čovjeka, kojeg su se bojali svi u Mekki, stajala je ispred njega, gledala ga je sa sažaljenjem, dok joj je curila krv iz nosa, gledajući ga u oči, hrabro je kazala: ”Tako znači, ne smiješ da udariš muškarce, pa si došao da se osvetiš na ženama.”

Da, to je bila Esma, r.a., Abdullahova majka, kad je imala samo 10 godina.

Nakon tačno 100 godina, subhanAllah, kad je Esma imala 110 godina, još jednom je pokazala da je izuzetno hrabra i odvažna. Dakle, prije 100 godina, najvećeg nasilnika Ebu Džehla, ponizila je u Mekki a sad je došlo vrijeme, da još jednom nasilniku kaže istinu i ono što zaslužuje, poruku mu je poslala preko sablje svoga sina Abdullaha.

Naime, kad je Hadždžadž ibn Jusuf, opkolio Abdullaha ibn Zubejra, r.a. u mekanskom Haremu, Abdullah je ušao kod svoje majke da se posavjetuje.

Abdullah joj reče: ”O majko, ljudi su me ostavili i odvojili se od mene – osim malog broja ljudi. A i ova mala skupina, koliko god se borila, neće izdržati više od jednog sahata ili dva. A izlasanici mi obećavaju da će mi dati šta god hoću od dunjaluka, samo da odložim oružje. Pa šta ti misliš o tome?

Ona mu reče: ”Allah, Allah. O moj sine, ako misliš da si na istini i da pozivaš u Istinu, strpi se i bori, i nemoj pognuti svoj vrat pred dječacima iz Benu-Umejje – pa da se igraju s tobom. A ako si tim sukobom htio ovodunjalučke interese – teško tebi! Upropastio si sebe i svoje saveznike. A ako kažeš: ‘Ja sam bio na Istini, a pošto su moji prijatelji posustali, moja namjera je oslabila’, to nije posao slobodnih osoba, ni onog ko u sebi ima dobra. Ma koliko živio na ovom svijetu, smrt je bolja od onoga što te očekuje. O Zubejre, tako mi Allaha, udarac sabljom i dostojanstvena smrt draži su mi od udarca bičem u stanju poniženja!”

– O majko – Zubejr reče – bojim se da se na meni ne budu iživljavali stanovnici Šama i da me ne objese.

Njegova majka doda: ”O dijete moje, zaklanoj ovci ne smeta zguljivanje kože. Zato budi postojan na Istini i osloni se na Allaha.”

On poljubi njenu glavu i reče: ”Tako mi Allaha, ovo je moje mišljenje i ono što sam radio i čime sam pozivao Allahu! Tako mi Allaha, na ustanak me nije navelo ništa drugo do mržnja radi Allaha te strah da se ne bi poigravalo sa Allahovim zabranama i svetostima! Želio sam da čujem tvoje mišljenje koje će mi povećati snagu i prosuđivanje.”

Majka mu reče: ”Tako mi Allaha, nadam se, da ćeš mi biti lijepa utjeha. Ako odeš prije mene, nadat ću se nagradi zbog tebe; a ako postigneš šehadet, radovat ću se zbog toga. Izađi i suoči sa onim što te očekuje.”

On je uze za ruku iz želje da je poljubi, a ona mu reče: ”Idi po svome uvidu! Primakni se o sinčiću da se oprostim s tobom. I ona ga zagrli i poljubi, a njena ruka se spusti na pancir njegov i ona tada reče:

– Ovo nije odjeća onoga koji želi ono što ti želiš.

– Ja sam ga obukao – odgovori Abdullah – kako bih te odobrovoljio.

Majka mu reče: ”To me nije odobrovoljilo, skine pancire, možda lakše postigneš šehadet (pogibiju), obuci duge hlače, jer ako pogineš, da ti se ne bi ukazalo stidno mjesto.” Tada on skinu pancir i obuče svoju košulju i džubu i izađe u boj.

Nakon borbe prsa u prsa, plemenita duša, otišla je svom Gospodaru a nasilnici su se radovali njegovom ubistvu.

Ovo je bila Esma, kćerka Ebu Bekrova, žena Zubejrova i majka Abdullahova, porodično, svi su bili izuzetno hrabri, odvažni. Svoj život posvetili su Allahu i Njegovom Poslaniku, s.a.v.s.

Ovako je Esma, r.a., odgojila Abdullaha, nije se nikad nikog bojao osim Allaha Uzvišenog.

Esma, r.a., kao iskusna majka, kao da je poslala jasnu poruku muslimanskim majkama: ”Nemojte od svoje djece praviti invalide, mekušce i kukavice, podučite ih svemu što može da koristi islamu i muslimanima, bilo da je znanje, nauka, sport, vještine, ali neka budu dostojanstveni svoga imena i časnog dina.

Za Akos.ba piše: Saudin Cokoja