Predivna, zaista predivna priča jedne sestre iz Srbije, bivše pravoslavke, o svom trnovitom putu ka islamu

Predivna, zaista predivna priča jedne sestre iz Srbije, bivše pravoslavke, o svom trnovitom putu ka Islamu

Rođena sam prije 24 godine u Srbiji. Moj život nije se puno razlikovao od života drugih pravoslavaca, iako se moja majka, koja je po rođenju bila muslimanka, udala za mog oca, Srbina, i s njim stekla dvoje djece, moju sestru i mene. Moj otac, inače alkoholičar, nije nam dozvoljavao da prakticiramo ni njegovu a ni maminu religiju….

Još kao dijete radovala bih se Božiću jer uvijek bi me neko od mojih koleginica i komšinica zvao na njihov ručak, a to je zapravo i bilo ono sto mi nedostaje. Još kao mala sam težila ka Bogu, mada nisam imala oko sebe puno muslimana. Mama bi nekada napravila za Bajram baklavu i pozvala komšinice na slatku. I to je bilo sve što sam znala o islamu.

Oko mene je, kao što rekoh, živjelo više pravoslavaca, tako da mi je njihova vjera, ili bolje rečeno nevjera, bila mnogo dostupnija. Ali, uzalud. Šta god me je zanimalo o vjeri pitala bih oca. On je uporno odbijao da mi da odgovor, ne želeći da se njegova djeca odgajaju po načelima bilo koje vjere. Krijući se, odlazila bih u crkvu s mojom bakom, koja je uvijek postila za njihove praznike. Ja sam se interesovala zapravo zašto ona to radi, a baka se uvijek trudila da mi kaže sve što je ona znala. Međutim, pritom bi mi govorila i to da su muslimani ljudi i da ne trebam da pravim razliku među ljudima u tom pogledu. „Sine, ljudi se dijele na dobre i loše…,“ uvijek bi mi govorila.

U mjestu gdje sam živjela je bila jedna džamija pored koje bih se, kada prođem, uvijek osvrtala i pitala se šta li to ima unutra? Imam našeg mjesta bi nekada odškrinuo vrata pri ulasku, a ja bih, kada krenem u školu, ponekad zavirivala unutra pitajući se šta se tu krije?

„Džamija, šta je to?“, pitajući se. „Šta se tu radi?“ Uz Ramazan sam viđala žene zamotanih glava kako odlaze u džamiju i tu nešto rade, ali nikada nisam znala šta. Moja majka, kada bih je o tome upitala, bi samo odgovorila: “Klanjaju.“ A kada bih je upitala zašto i mi ponekad ne odemo tamo da to vidimo, ona bi odgovarala:“Nemam vremena, šta ću ja tamo,“ i još mnoštvo drugih izgovora.

Imala sam puno pitanja na koja niko nije znao da mi da odgovori. Moj otac se opijao iz dana u dan. Često bi dolazio kući pijan, maltretirao nas sve, tukao bez razloga i sve više nalazio razloge da nas teroriše. Mama bi nas nekada, uz njegovu dozvolu, vodila u Sarajevo, gdje je inače živjela sva njena porodica. Moja nana, Allah joj se smilovao i Džennet joj dao, govorila bi nam kako trebamo učiti zikrove pred spavanje, klanjati dok smo mlađe jer je to bolje, ali nikad nisam znala kako i šta.

Moja nana bi nas često podučavala kraćim surama iz Kur’ana. Mnogo sam voljela da idem kod nje u Sarajevo jer sam znala da ću uvijek naučiti nešto novo. Kada bih dolazila kući svog oca, pohvalila bih mu se kako me je nana svašta podučila, da znam Fatihu i sve kratke sure, na što bi on počeo da galami, psovao moju majku i nanu, a potom često zabranjivao mami da nas vodi u Sarajevo, što je meni jako teško padalo.

Prolazile su godine, a ja sam još uvijek tragala za Bogom. Sve moje drugarice bi poslije škole, kada su njihovi praznici, išle u crkvu. Neke, koje su bile muslimanke, postile bi, a ja sam se uvijeka divila tome. I ja sam htjela da pokusam, no međutim kada bih to rekla mami, ona bi mi uvijek govorila da je moj otac Srbin, i da ja to ne treba da radim kako ga ne bih uvrijedila.
Htjela sam da imam vjeru, da i ja nešto slavim. Moj život je bio prazan. Uvijek bi mi svi postavljali jedno te isto pitanje: “A šta si ti?” Na što bih ja laički podizala i spuštala moja ramena, uz odgovor: “Ne znam“.

Život mi je prolazio a ja sam odrastala. Otac se nije trijeznio iz dana u dan, a sve to me je ubijalo u pojam. Strahovala sam pri odlasku kući iz škole jer me uvijek čekalo neko ružno iznenađenje od njega, koje je rijetko prolazilo bez batina. Uvijek sam se trudila da budem primjerno dijete za koje niko nema ništa loše da kaže. Uvijek su govorili za mene: “Fina je ona Draganova curica, lijepo je vaspitana…”, ali njemu to nije ništa značilo. Za njega, ja i moja sestra smo bile najgore, a mama uvijek za sve kriva.

Često bih odlazila u svoju sobu, zatvarala se u sebe i plakala, a niko nije znao kako mi je. Često bih molila Boga, onako kako sam znala, da se oni razvedu i da se taj brak okonča već jednom. Nisam više mogla da podnesem batine, viku, skiku, galamu i sve što ide uz to. Upoznala sam jednu drugaricu, pravoslavku, i s njom počela da živim teškim džahilskim životom, jer mi je tada to izgledalo kao jedina utjeha i spas.

Izlazila bih u kafiće, vraćala se kasno kući. Gledala sam kako da se provedem i da zaboravim na sve, na sav svoj život koji je bio grozan. Često sam pomišljala i na samoubistvo, ali bi mi pred oči uvijek dolazila moja draga mama, i bivalo bi mi je žao. Probala sam po prvi put i alkohol i tada mi se činilo da je to sve najbolji izlaz i rješenje za moje probleme. Iz godine u godinu kako sam stasavala, postajala sam sve veća i veća džahilka, a od sopstvene vjere gotovo da sam sve odbacila, i kada bih htjela da nešto opet pokušam, kočili su me moji grijesi u kojim sam se gušila, i mamurne noći iz kojih sam se budila. Sama sam sebi postala bezvrijedna. Život mi je dosadio i uvijek sam se pitala: “Pa zašto ja živim??“ Šta je moj zivot?? Zašto sam ovdje?? Šta je moja uloga u ovom prolaznom životu?“

Milion pitanja a odgovora nigdje. Brak mojih roditelja se pogoršavao, a moja seka se udala. Mama i ja smo ostale same sa bakom i ocem. Moja sirota baka ga je često molila da ne pije, ali je on čak počeo i nju da tuče. S njim nikada nismo mogle lijepo da razgovaramo. U rijetkim trenucima kada bi bio trijezan, pokušavala bih s njim da pričam, međutim, na to sve bih dobila odgovor u vidu jednog velikog šamara, na koje sam ionako postala odavno imuna.

Odlazak u Sarajevo

On više nije ni vodio računa o meni, alkohol je bila njegova jedina okupacija, a ja sam sve to iskorištavala. Jednoga dana došao je pijan kući i posvadjao se sa mnom da bi me potom istjerao iz kuće i rekao da se više nikada ne vratim, da ne želi da me vidi, da sam ja ništa… Istrčala sam iz kuće i otišla kod komšinice, gdje sam čekala da on zaspi. Zatim sam se ušunjala u kuću i pokupila moje stvari. Sutradan ujutro sam se zaputila sa mamom u Sarajevo kod dajdže.

Nezamisliva bol me je preplavila kada sam gledala u moju baku dok sam joj govorila da idem i da ću se vratiti, dok su se njene oči punile suzama. Ona mi je tada rekla rečenicu koju i danas pamtim: “Ćero, neka te Bog čuva i sreća prati gdje god bila, tvoja baka te voli.“ Čuvala sam suze u očima bojeći se da ih ispustim, ušla u auto i zaputila se u Sarajevo. Već sljedećeg dana sam se upisala u školu, pod mojim srpskim imenom, zbog čega me djeca muslimani nisu podnosili.

Od tada su počela moja nova iskušenja. Često sam bila nazivana četnikušom, i govorili su mi da se vratim u Srbiju. Mene je to sve jako sekiralo, i dolazila bih kući gdje bi me moja sirota majka tješila, ali i ona se isto tako sekirala za mene. Zatim dolazi moj prvi Ramazan u Sarajevu.

Željno sam odbrojavala dane kada ce početi, uz pitanja: „Dajdža, koliko još dana?” Prvi dan ramazana sam zapostila, a sreća u mojim grudima se nije mogla sakriti. Osjećala sam toliku sreću koju nikad do tada nisam. Postila sam ja, postili su svi, sem moje mame. Ni glad, ni žeđ, ništa nije moglo da uguši moju sreću tih dana. Ispostila sam čitav Ramazan. Djeca u školi su mi se čudila, zašto ja postim. Ja sam im odgovarala da sam i ja muslimanka, sa velikim ponosom koji se vidio na mom licu. Oni su me ismijavali i podcjenjivali me, ali to meni više ništa nije bilo važno. Meni je bilo bitno da ja postim, i počela sam da osjećam da mi još nešto nedostaje. Sada znam da je to bio namaz, ali to tada nisam znala.

Od rodica sam tražila da me odvedu u džamiju i da idemo skupa, ali su one imale momke i govorile bi mi da ih s time ne zamaram, i da ih to ne zanima. Drugarica nisam imala. Sjedila sam sama u kući s mamom i pričala bih joj o mojoj sreći koju sam osjećala dok postim. Ramazan je prošao i bilo mi je jako žao. Pitala sam se šta ću sada? Šta je ostalo od mog islama? Islam nije samo ramazan! Gdje, gdje da nađem odgovore na sva svoja pitanja?

Džamija kralja Fahda

Moja mama i ja smo se odselile u blizinu jedne džamije, prelijepe džamije koja će uvijek biti u mom srcu. To je bila džamija Kralja Fahda na Alipašinom Polju.Često sam šetala pored džamije i gledala je, tražeći način kako da joj priđem i uđem u nju. Nisam ni znala kako se ulazi u džamiju, a nisam imala ni maramu, nisam imala ništa.

Ezan me je često budio jutrima kada bih ustajala da idem u školu. A ja bih otvarala prozor kako bih slušala te riječi koje bi me dirale u srce, iako nisam ni znala šta znače. Jednom prilikom sam otišla do prijateljice da posudim svesku kako bih prepisala neke stavke iz škole. To je bila jedina prijateljica koju sam tada i imala. Kada sam došla k njoj, uzela sam svesku i onda smo zajedno pošle ka mojoj kući jer je ona željela da me isprati. Dok smo se šetale, zaučio je ezan. Allahu ekber, Allahu ekber, ešhedu en la ilahe illallah…to je bio poziv na moju uputu, to je bio glas ezana koji mi je dopreo u dušu, to su bile riječi koje su mi izazvale suze. Mene je Allah pozvao, Allahu ekber.

Pogledala sam u prijateljicu i rekla joj: “Sutra idem u džamiju, ako Bog da!” “Hahahaha, ti u džamiju?“, odgovorila mi je prijateljica. „Pa kako ćeš ti u džamiju, jesi li ti muslimanka?“, pitala me je dalje. „Da, jesam, ustvari, da,…da…jesam, i ići ću u džamiju“, odgovorila sam joj tada. Kada sam došla kući okupala sam se, iako nisam to ni znala da trebam, ali sam se jako radovala sutrašnjem danu. Na praksu pri školi sam išla kod jednog starog hadžije koji je bio strog. Kada sam ga upitala da li mogu ranije da izađem sa prakse, on me je pitao za razlog. Kada sam mu rekla da želim da idem u džamiju, on mi je dozvolio uz odgovor da za takvo nešto uvijek mogu imati opravdanje, a u njegovim očima je sijalo zadovoljstvo.

Ja sam nasmijana krenula prema tramvajskoj stanici i prema kući, gdje sam se obukla u odjeću koju sam posudila od svoje prijateljice. Obukla sam najšire hlače koje sam imala, a tad sam mislila da je to jako široko, stavila maramu i krenula sama. Sama, bez ikoga…pa ja idem u džamiju!!! Kada sam došla ispred džamijskih vrata, nisam znala šta bih dalje. Pitala sam se kako da uđem, šta da kažem. Tada sam vidjela jednu sestru i zamolila sam je da mi pokaže. Objasnila mi je da se moram izuti, što sam i uradila. Kada sam ušla, ugledala sam veliko prostranstvo ove prelijepe džamije. Pa „Bože, je li ona tako lijepa, i jesu li sve džamije ovako lijepe?“, pitala sam se.

Osjećala sam duhovni smiraj, i samo sam sjedila i šutjela, posmatrala i razmišljala. Tu su bile još dvije muslimanke koje su sjedile, ali ja sam željela da budem sama i da samo posmatram. Moje se srce smirilo. Sve je mirisalo, a ne mogu ni sada da opišem u potpunosti taj osjećaj koji sam doživjela. Ezan je ponovo zaučio, a ja sam se pitala šta ću dalje. Ništa ne znam o ovoj predivnoj vjeri! Uradila sam ono što su i druge sestre radile. Kopirala sam njihove pokrete. Klanjala sam jaciju namaz, iako nisam ništa na njoj učila, jer nisam znala kako. Ali, ja sam klanjala.

Vidjevši puno pokrivenih žena u džamiji, to me je učinilo sretnom, i potom sam otišla kući vesela i nasmijana lica. Puna utisaka, rekla sam mami da ću i sutra opet otići u džamiju, ako Bog da. Dan za danom sam odlazila u džamiju. Dobila sam ilmihal i učila sam kako da obavljam namaz. Upoznala sam puno sestara, muslimanki, koje su mi davala savjete pri osnovoj obuci vezano za namaz, abdest i ostalo. Mama je primijetila da često odlazim u džamiju i da se družim sa sestrama, što njoj nije pričinjavalo zadovoljstvo.

Mamin novi muž, bošnjak – ateista

Mamin muž, a moj očuh, iako nosi lijepo muslimansko ime, se izjašnjavao kao komunista, što čini i danas, i on posebice nije odobravao moj novi stil života. Kada bih izlazila iz kuće sa maramom na glavi on bi mi dobacivao: “Idi svom ocu takva, meni takva ne trebaš!“ Ali, ja sam bila sretna, i nije me bilo briga šta bilo ko kaže. Željno sam iščekivala naredni namaz i kada ću opet vidjeti svoje sestre koje sam voljela, a i sada ih volim, u ime Allaha. Željno sam isčekivala kada ću naučiti nešto novo. Ubrzo zatim, jedne prilike me je mama pozvala u sobu da porazgovara sa mnom, i tada mi je saopštila da moj očuh ne želi da ja budem ovo što jesam, da ne želi da klanjam, da se zavijam. Tada sam shvatila da je to moje novo iskušenje! Nisam tad znala šta ću dalje.

Zabranili su mi da izlazim vani s maramom, i da oblačim široku odjeću. Mama je bacila moje suknje i marame koje sam imala. Ali, ja sam od tetke posudila nove. Tetka bi mami govorila da mi ne brani i da je za mene bolje da budem i takva nego da hodam po kafićima i da se opijam i slično. No, mama je i dalje govorila da me ne želi takvu, mada je moj očuh bio najgori u tome. Pitala sam se: “Allahu moj, zašto sad ovo sve? Zašto opet ova iskušenja?“ Riješila sam se oca alkoholičara, a zauzvrat dobila očuha komunistu koji sam za sebe kaže da je nevjernik. Pitala sam se kako dalje, gdje i kako? U džamiju bih odlazila uplakana, i puno bih pričala sa sestrama koje su mi govorile da je to moje iskušenje i od šejtana, neka je na njega Allahovo prokletstvo, koji hoće da me prepadne na samom startu.

Za nekog je možda smiješno, ali pored svega ovoga, moj iman je jačao! Kad god bi me mama i očuh napadali, to mi je davalo, pored svega, više snage i volje i povećavalo moj iman. Apsolutno me nije bilo briga šta mi govore. Tada je došao i drugi Ramazan. Oni su mi branili odlazak na teraviju, ali ja bih im slagala da idem u kafić i tako bih uspijevala da odem u džamiju. SubhanAllah, znam da im je bilo draže da čuju da idem u kafić nego u džamiju. A ja bih oblačila uske hlače i majice, preko kojih bi navlačila pohabanu suknju kada bih se našla vani, i stavljala bih smeđi hidžab na glavu. U tim trenucima sam bila najsretnija. Taj Ramazan sam dobila želju da stavim i nosim hidžab.

Odlučila sam da to saopštim mami, jer sam smatrala da vrijedi pokušati. Njihova reakcija na moje saopštenje je bila užasna. Dok sam im ja to sa puno sreće saopštila uz ručak, oni su negodovali i donijeli svoju odluku. „Iz ovih stopa ideš svom ocu u Srbiju! Meni si se ogadila, neka on radi sa tobom šta hoće, meni takva ne trebaš!“, – to su bile riječi moje majke kao odgovor na moju odluku. I eto, kao što rekoh, ja sam se ponovo obrela kod mog oca Dragana. „Ja Rabb! Kako ću obavljati namaz u njegovoj kući?“, Pitala sam se, „sa njim, uvijek pijanim?“ Skupila sam snage i otišla. Mislila sam, možda će im Allah smekšati srca, pa će me pozvati da se vratim nazad i da stavim hidžab. Jer ipak, nada posljednja umire. Kod oca bih klanjala krišom, pod velikim stresom, od straha šta bi se desilo ako bi me otac zatekao na namazu.

Ali ipak, klanjala sam tiho da on ne bi čuo pucketanje kostiju dok odlazim na sedždu. Baka mi je pomagala i često me krila. Ona je sve znala i čuvala je stražu dok sam ja klanjala. Bože, moja baka Srpkinja!

Ubrzo zatim mi je tu dosadilo zbog manjka islamskog okruženja. Drugarice koje sam tu imala su me zvale da sa njima idem u grad, kao i prije, na što sam ja odgovarala da je to haram i da sam sad muslimanka i da ja ne izlazim. SubhanAllah, one su poštovale te moje nove osobine!

U međuvremenu je moja mama nazvala moju sestru u Srbiji i saopštila joj, i ostaloj robdbini, ko sam ja i da ne želi više da me vidi takvu. Nakon toga ja odlazim sestri i zetu. Moj zet Vitomir nije imao ništa protiv da klanjm kod njih. Dopuštao mi je to sve uz riječi da smo mi svi ljudi od krvi i mesa. Namaza nisam propuštala, elhamdulillah, ali moja želja za maramom, iako sam bila u Srbiji, je postajala sve veća i veća.

SubhanAllah, majka me šalje u Srbiju da bi spriječila moje stavljanje hidžaba, odnosno pokrivanje, a u meni se javlja još veća želja za hidžabom! Ja sam samo o tome pričala i planirala kako ću to da uradim. Nakon dužeg vremena se vraćam u Sarajevo i opet pokušavam sa mamom da pričam na tu temu. Njen odgovor je i dalje bivao ne, ne i ne! Ali, ja sam jednostavno znala da ja to moram da uradim.

Slali su me kod psihijatra

Moja mama je tada nazvala hodžu i psihijatra kod kojih je napravila termine za mene, neuzubillahi te´ala. Ja sam za nju bila luda. Ona bi govorila našoj rodbini da sam poludila i da imam problema, da ona ne zna šta joj je s djetetom. Ja sam joj uporno govorila da me pusti na miru i da će vidjeti na kraju da će sve to biti u redu.

Odjednom bi kuća bila puna familije, svi su mislili da sam bolesna, a ja sam znala da sam zdrava, ustvari, zdravija nego ikad, jer mi je srce bilo zdravo, a to mi je bilo najbitnije od svega. Tada sam uvidjela da za mene osim udaje nema nikakvog drugog rješenja, udaje u ime Allaha swt. Život u stanu sa mamom i očuhom me je izluđivao. Pio se alkohol, gledao se televizor, trčalo se za svim mogućim haramima. Sve više se je u meni javljao osjećaj da ja tu ne pripadam. Srce mi se samo smirivalo kada bih otišla u džamiju ili u kuću gdje su se okupljale sestre. Kući bih se vraćala tužna jer sam znala šta me kod kuće čeka, nakon ove harmonije.

Konačno dolazi olakšanje

Jedne prilike mi je prišla jedna prijateljica, sestra, i pitala me da li bih se ja željela udati. Nije mi bilo jasno kako bih se željela udati za nekog koga ne poznajem. Ona me je uvjerila da će sve biti u redu samo ako joj kažem da li sam zainteresovana. Rekla sam joj da se želim udati, ali samo za brata muslimana, jer mi je vjera bila bitnija nego sve ostalo. Željela sam vjernika koji bi razumio moje stanje i izbavio me iz tog stanja u kome sam sada. Ubrzo potom je moj broj telefona došao do tog brata, tj. moga sadašnjega muža, elhamdulillah, i mi smo se čuli telefonom par puta, nakog čega sam uvidjela da je to ustvari bilo to. Allahu Ekber! Sve što sam željela ovaj brat je posjedovao! Imaću muža vjernika, s njim ću obavljati namaz, njegova porodica je također u islamu. A za mene je to sve značilo jako mnogo, i to je bilo sve što želim.

Reakcija moje mame se ne mora ni spominjati. Suvišno je sada da išta i kažem o tome. Nisu mi dozvoljavali da se vidim s njim, niti da se čujem. Nekako sam uspjela ipak da to obavim. Dovila sam Allahu da mojoj mami omekša srce i pokušavala sam da joj objasnim da je on fin momak koji nosi bradu i živi po načelima islama. Davala sam joj priliku da ga upozna, ali je ona to uporno odbijala. Allah joj je konačno nakon nekog vremena smekšao srce, pa je pristala da ga upozna. No o braku još nije htjela da govori. Ja sam joj uporno pokušavala objasniti da je to ono što želim i da je on muž kakvog ja hoću. Nisam željela momka koji nema namaz, a želim islam i samo islam. Sva sreća je bila u tome da se mojoj mami moj muž doista i svidio, i jedva nekako je odobrila naš brak.

Nakon dvije godine mučeničkog života sa mamom i očuhom, na red je došao moj islamski brak. Naravno, prije toga je došao na red hidžab jer su oni tada vidjeli da nemaju pred tom mojom odlukom nikakvog izbora. Sve to ne bi bilo da moj Gospodar, swt, nije olakšao i primio moje dove koje sam upućivala Njemu u dugim noćima punim suza. Željela sam islam, a Allah, swt, mi je to i podario, elhamdulillah! I danas živimo u tom divnom braku, elhamdulillah, a Allah nas je počastio divnom kćerkicom, našim biserom, našom radošću.

Živim s tim ubjeđenjem da na Allahovom putu samo treba biti ustrajan i ne oklijevati, ne posustajati nakon što na putu naiđete na iskušenje. Allah nas iskušava da vidi da li mi zaista to želimo, a On, swt, najbolje zna ko smo mi. Moji roditelji su se pomirili sa činjenicom da sam ja ovo što jesam, a godinu dana kasnije sam prekrila i svoje lice, gdje je takodjer bilo suvišnih komentara i ljutnje, ali sve to je prošlo. Moj otac Dragan zna šta sam i ko sam, i čak je i on to prihvatio sasvim odlično. Allahu ekber, kako je samo naš Gospodar milostiv.

Danas često viđamo brata ili sestru koji krenu putem islama i imaju velika iskušenja, i zapravo je pravo čudo, keramet, naći nekog da ih nema, ali uvijek savjetujem svima da se samo drže Allahovih propisa i da ne odustaju, jer Allah je na našoj strani. I protiv mene su bili svi, ali Allah, swt, je moj pomagač, pa nema nikoga jačeg od Njega, Slava Mu i hvala. Sada svi žive sa tom činjenicom, a za nepovjerovati je da moja mama sada ponekada kaže da joj je i drago da sam ovakva kakva jesam, i da je ponosna na mene. Moj očuh, iako komunista, kada im dodjem u posjetu ne prima muške jer sam ja tu, paze me, vole, a sve to, jer Allah tako hoće i jer je Allah vidio moju čvrstu odluku u tome i omekšao njihova srca.

Često se zapitam šta bi bilo da sam, nedao Allah, posustala iz straha da me ne prihvate, a sada kada vdim ovo, vidim sta bih propustila. Nikada se ne kajem za uradjeni postupak. Mnogi se čude kako sam se mogla udati za čovjeka koga sam jednom vidjela, ili možda dva puta. Elhamdulillah, brak kakav imam svima želim. Tražila sam islam i moj Gospodar mi je dao islam. I sada, kada odem u Sarajevo, vidim školske drugarice koje su mi govorile da sam četnikuša, a one i sada lutaju ne znajući ni kuda ni šta, a mene je Allah uputio, elhamdulillahi Rabbil allemin.

Često se zagledam u cure kada hodam kroz grad, masovno otkrivene, i pomislim „pa moj Gospodar je mogao dati da ta neka bude na mom mjestu sada, a da ja budem ona, zašto je mene baš moj Gospodar odabrao???“ Allahu ekber, pa koja je to blagodat upute, mi ni svjesni nismo!

Opet, svima savjetujem: krenite putem islama, sva iskušenja su prolazna, ono što dodje poslije njih je najljepše, kao što reče naš Gospodar “sa mukom je i last”. Islam je nešto najljepše što se desilo u mome životu i ljudi uistinu ne znaju sta propuštaju
dan za danom kada nisu u islamu. Elhamdulillah, rano sam se pokrila, ali opet mi je žao za svaki izgubljeni trenutak koji nisam provela u islamu, i ja molim Allaha da mi ga nadoknadi.

Život džahilijjeta i islama se ne može ni uporediti. Sestre sa kojima se sada družim i džahilke sa kojima sam se prije družila su neuporediva razlika. Volim svoje seke i radujem se susretu sa njima, osjećam istinsku vezu koja nas veže; vjeru u jednog i samo jednog Boga. To je ono sto nas veže bez obzira gdje se razilazile. Skraceno sve jednom recenicom: “Islam je nesto najljepše, to je ono što sam htjela da kažem…“

Zahvala pripada samo Uzvišenom Allahu i neka je salavat i selam na Allahovog poslanika Muhammeda sallallahu alejhi we selleme, i njegovu časnu porodicu, ashabe i sve one koji slijede jedinu pravu i ispravnu vjeru islam do Sudnjega Dana. Esselamu alejkum we rahmetulalhi we berekatuhu…

Sestra Suzana P. – Mirela

n-um