,,SLATKA” U SVEKRVINOJ KUĆI”

,,Prodeverasmo, eto, i tu prvu noć u kući moga dragog… Dani poslije toga… Dolaznica, prolaznica, sve kroz kuću. Ja nikako da se odmorim i naviknem! Do kasno se sedi, a rano ustaje! To jutro još ni “skramu” sa očiju nisam makla, a eto ti komšinki.

Druga priča moje stare kone

BISERI MOJE STARE KONE (price iz Sandzaka)

(Ekskluzivno iz Novog Pazara za portal iBalkan.net) Piše Ajša G. Musa

Prodeverasmo, eto, i tu prvu noć u kući moga dragog…

Dani poslije toga…

Dolaznica, prolaznica, sve kroz kuću. Ja nikako da se odmorim i naviknem! Do kasno se sedi, a rano ustaje! To jutro još ni “skramu” sa očiju nisam makla, a eto ti komšinki. Selima, Fatima, Emira pa tetka Šefćeta, mašallah, ima li još koja?! A tek kad stiže Ćazimaginica pa zapišta sa vrati: – Đe je ta mladina, je l’ se naspavala majki, eeee, nije joj d’o čo’ek! Gleda, gleda nevesti podočnjaka, a onaj tvoj đuveglija, jutros gledam, nešto mu uši prosvijetljele! Haahahhah! Crče od smijeha, e jes’ vala smiješno, da pukneš! E đe ga je mogla videt’ tako rano kad je prije devet zora otiš’o na pos’o, sem ako nije čekala da sve kone poispraćaju ljude pa se okupe kod jedne na onu jutarnju prvu uz koju su se pričala sva nova dešavanja u mahali! Ja u zemlju propado’! Poblijedela, ada nikak’a, što bi moja majka rekla “ka slezena” …

Uze’ da se malo doteram, da mi komšiluk ne priča kako sam odma’ “propala” što se udado’! Obuko’ jedan plišani tigrasti penjuar što mi ga svekrva kupila na pijac kod jedne iz Jošanice što šije, pa demek ukaza’ struk, stavi’ malo surme, malo rumenila, što na usta, što na obraze, obuko’ nevestečke papuče – nakitih to što imam nakita i izađo’ pred žene. Trema me uzela, aman sve mi ruke drhte… Ko da se spremam na strijeljanje, a strijeljanje vala i bi! Što uđo’ u sobu sasuše paljbu …

Progovori ona Selima što ništa do tad nije ni progovorila: -Ene snahe što se dogna, ko bi rek’o da je ovo ona od prije, je l’ nam ti ono vrata otvori?! -Mašallah, mašallah, a što beše ubiljedela, šućur za ovu šminku što je d’o Allah, pa se sve pokrije, – zavika ona druga, eee, kako joj ono beše ime, eh Emira… – Aman, šutite bre, nekate neveste, ne dirajte je, znate l’ kak’e ste vi bile? Da l’ da me odbrani il’ da cirkus sa mnom tera i podrži zafrkanciju starih kona, ču se i moja svekrva, Sulejmanaginica, čuvena najstarija od svih, koja je odavno udovica, a ovoga moga futana više od oči haje! Ne da na njega muha da padne, odmah za oči! Ja samo ćutim i slušam, da ne kažu da nisam mudra! – Deder, Sulejmanaginice, je l’ ti snaha čemu, jesi l’ zadovoljna? Znam, skoro ti reče da ti se za sina nije rodila nevesta, hm, a ova ti je vala lijepa, mašallah!

Nekako k’o da bi cinički, k’o da joj nešto prebaci, ona Fatima, ja nisam u toku, a ne bi me ni briga! Poslije sam čula da je hajala sestričinu da “uvali” za ovoga moga, pa je više došla iz radoznalosti, nego iz dobre namere! Kuham ja tu “grkušu”, a ko da su me stavili na ona’ rengen! Odmeravaju me, zagledaju… Jedva je ja nekako zakuha’ i jedva dočeka’ da se poispriča to što imade, ko šta i kako… E, kad spomenuše da krenu, reko’ – elhamdulillah! Na izlasku povadiše svaka svoju hediju da daruju nevestu tj. mene, neka u markama, a poneka u daru, jer rekoše adet je da se mlada daruje i makar tim gestom poželi dobrodošlica u novi dom…

Pokasnije, dođe mi momče s’ posla, ni ne vidosmo se kako treba, a majka zavika: – Deder sine, odmori se ti majki malo, otspava’, a ti snaho pripremi se najaviše se hadžinica Satka sa snahama, hote da dođu na slatku! Obuči onu haljinu što ti je donijela hanka Fehka i lijepo se dogna’, stavi onu holtu bisera i lanac od dva metra, eno ti ključ od dževahir-kutije okačen o klin kod mog kreveta đe spavam… Znaš kak’e su one njojzine snahe… Jedna radi u bolnicu, da znaš, obadvije k’o gondže, a sve na bobak! Eto, tako ti prođoše moji prvi dani nevestaluka, iz dana u dan, sve sam najviše viđala osim ovog moga jada! Sve sam bila, osim ono što sam očekivala, da budem voljena i poštovana, a on me nije smio ni zagrlit’ pred nekim! A demek, hajo me, no šta! Eeee, sve je tako bilo, a sad ne gledaju niti da l’ je svekar, ni babo, ni dedo…

Ne poštuje se niko, malo-malo, pa hop u krilo čoveku!” To bi bio nastavak priče moje stare kone, reče mi i da ima mnogo toga još da mi ispriča, ali polahko, uz sledjeću kahvicu… Dok sam je slušala, zalutale bi mi misli i u nekim situacijama zamislila bih sebe na njenom mjestu… Nije joj bilo lahko! Da l’ bi naše sadašnje djevojke prećutale, satima stajale dok ukazuju poštovanje gomili dokonih žena ili puštale svekrvi svoga muža da upravlja njime i određuje…Teško, a ako ih i ima za poštovanje su.

iBalkan.net