Sve što nosimo u sebi, nosimo iz kuće
Sve što nosimo u sebi, nosimo iz kuće. Danas razmišljam o babu, rahmetli, i o nekim mojim navikama koje su mi kućnim odgojem usađene. Još nisam načisto jesu li pozitivne po mene ili negativne, ali ipak mi se čini da više naginju pozitivnim.
Naime, kada danas razgovaram s nekim osobama, osjetim koliko imaju žarku želju u sebi da ti se suprotstave svojom pameću, svojim znanjem, možda i da te zacrvene i posrame ako im se posreći, a to jesu li u pravu ili nisu je najmanje bitno. Njihov najveći uspjeh je zadovoljena potreba da ustanu i pitaju ili prokomentarišu nešto “na svoj način”. Ja pokušam objasniti u par riječi, potpuno hladna suprotstavim svoje mišljenje i kažem što mislim. Ako je pravedan i iskren, prihvatit će. Ako nije, nego zadrto nastavlja da se raspravlja, nadmeće i natpamećuje, ja se složim s njim, kažem mu je da je vjerovatno u pravu, i nastavim raditi po svom.
“I otrpi ono što oni govore i izbjegavaj ih na prikladan način. “ (Kur’an, sura Muzzemil, 10)
Sjetim se koliko sam ja puta bila u prilici da, a 100% sam bila u pravu, nekom suprotstavim svoje mišljenje i znanje, ali nisam to uradila. Npr. neka strina ili nana citira neki hadis, pa ga “iskasapi”. Ja bih znala i da ga na arapskom citiram, i da ga prevedem i da joj objasnim na šta se on odnosi i koji su povodi da je Poslanik, a.s., to i to rekao, jer smo ga u školi učili, ali nikad to nisam uradila. Naprotiv, slušala bih je s pažnjom kao da ga prvi put čujem i prešla preko toga iz jednog jedinog razloga – iz poštovanja prema starijem i iz bojazni da je ne zasramim ili dovedem u neprijatnu situaciju, posebno ne pred nekim.
Tome nas je babo naučio. Jedan naš bliski rođak je bio u starosti posenilio (omatufio). Kad god bismo otišli u posjetu, pričao bi neke nebulozne stvari, npr. kako je s Titom pravio atomsku bombu od masla. Babo je uvijek šutio i slušao ga, po hiljaditi, čini mi se, put, a i mi ostali. Nikad mu nije rekao – De, bogati, prođi se toga, pusti nas da progovorimo i mi koju. Ne, fino bismo posjedeli, naslušali se Titove i njegove bombe maslenice i otišli kući.
Hvala babu koji nas je naučio da poštujemo starijeg, ali i onog ko govori, makar bio mlađi od nas i da pazimo da nikog ne posramimo ili upahnemo svojim stavom i mišljenjem. Na kraju krajeva, zar je bitno ko je u pravu ako te povrijedim i učinim da me omrzneš te napravim neprijatelja od tebe? Kad te toliko udaljim od sebe tim činom, kako ću onda imati priliku da te “popravim” u onom što misliš ili činiš krivo?
Najodvratnije mi je kad vidim da se neko nadurava, nadmudruje, natpametuje, a sve to na kraju uvijek pređe u vrijeđanje. Čemu? Ma koliko na početku nijet bio ispravan, na kraju ga šejtan zabiberi ohološću da dokažemo da smo pametniji i da smo, aman, MI u pravu.
Iiii?!
(Sapucem ti kao zena zeni Sara Sabri 2, SS, Sarajevo 2015)