Zašto duša teži za onim što joj je zabranjeno?

Imam Ebul-Feradž Ibnul-Dževzi, rahimehullah, spominje sljedeće:

Razmatrao sam težnju duše za onim što joj je zabranjeno, pa sam dokučio da se njena težnja povećava shodno jačini te zabrane.

Prvi primjer kojeg sam vidio jeste Adem, alejhis-selam, onda kada mu je bilo zabranjeno određeno drvo, on je baš za tim drvetom žudio, iako je, pored tog drveta, bilo još mnogo drugih plodova koji su mogli zadovoljiti njegovu potrebu.

U narodnim poslovicama stoji da čovjek teži onom što mu je zabranjeno, i da strahovito žudi za onim što nije postigao.

I kaže se: Kada bi ljudima bilo naređeno da gladuju, oni bi na tome osaburali, a kada bi im bilo zabranjeno da izmrve balegu, oni bi žudili ka tome, te bi kazali: ‘Ovo nam nije zabranjeno osim zbog nečega?!’, a neko je već bio izgovorio u stihu:

Najdraža stvar insanu je
ono što mu se zabranjuje

Istražujući razloge ove pojave, zaključio sam da se to vraća na dva razloga:

Prvi razlog jeste taj da duša (nefs) ne može osaburati na ograničenosti jer, uistinu, dovoljno joj je to što je, naizgled, ograničena u svom tijelu, pa kada bude ograničena zabranom određenog značenja, onda se njena nepromišljenost još više poveća. Zbog toga, kada bi čovjek odsjeo mjesec dana u svojoj kući, ne izlazeći vani, to mu ne bi bilo teško, ali kada bi mu bilo rečeno: ‘Nemoj cijeli dan izlaziti iz kuće’, onda bi mu se to odužilo i učinilo teškim.

I drugi razlog jeste taj da je duši teško kada se pokorava nekom propisu, i zato se naslađuje haramom, a što se tiče halala, haman rijetko kada ga voli i uživa u njemu, iz tog razloga ona lahko čini ibadet u onome što vidi i čemu daje prednost, dok ne i u onome čemu šeriat daje prednost.

Izvor: Iz knjige „Sajdul-hatir“ (72. str)
Prevod: Menhedž