Želim se pokriti, ali mi brane
“Sellam alejkum!
Napisacu svoju pricu samo da bi svi iz nje nesto izvukli. Moja prica ima tuzan kraj. Ali se jos uvek nadam srecnom..
Kad sam saopstila ocu da bih htjela nositi hidzab, psovao je sve: islam, Poslanika a.s., Boga… nije mogao da se oporavi od toga, poceo je piti tablete. Naisla sam na gori docek nego sto sam mislila. Kako god, nastavila sam klanjati i uciti, bila sam ubjedjena da cu se pokriti bez obzira na sve. Vrjeme je prolazilo, a moj otac bi svaki put psovao… Nije mi dao da idem na predavanja, u dzamiju, da citam knjige.. Htjeo je da ih sve pobaca. Nisam mogla da verujem sta se desava. Majka me je molila da sacekam jos malo, ali ja nisam zelela i rekla sam joj da cu to uraditi uskoro.
Iako sam mislila da ce to biti uskoro, nije. Pocela je skola, ja nisam nosila hidzab. Boljelo me, ali sam i dalje vjerovala da cu ga vec sljedeceg dana staviti. Nije me bilo strah za sebe, vec za porodicu. Vreme je letjelo. Skola je vec izmakla. I dalje sam vjerovala, trudila se… Sa momkom sam pricala stalno o vjeri, povecavala sam svoj iman. Stalni namazi, dove, dodatno su me ojacali. Boljeo me svaki moj dan bez hidzaba, stalno sam plakala. Nikad u zivotu mi nije bilo tako tesko.
Skoro svako vece bih plakala i ujutru se budila otecena. Kad ce kraj… pitala sam se stalno. Molila sam za uputu mog oca, ali on je samo nastavljao… Proslo je vec godinu dana od pocetka. Ja se jos uvek nisam pokrila. Zelja je jos uvek postojala. Jednog dana osjetila sam snazan pokret u stomaku. Da li je to taj momenat? Poslala sam ocu poruku, da ja to stvarno iskreno zelim…dosao je kuci, sa psovkama poplavio sve nas, slomio kompjuter i iscepao sve islamske knjige koje je mogao da nadje. Nije me bilo strah, cak i da me udari. Otisao je i rekao da se nikad nece vratiti.
Nisam bila ni utucena niti ista. Majka me je i dalje molila da stanem i da se pokrijem kada odem na fakultet, za pola godine. Rekla je da nema novca da izdrzava dva brata i mene, da je otac nece ni pogledati… Drhtim dok ovo pisem… Rekla mi je da sama odlucim. Probudila sam se prije nego sto sam otisla u skolu… drhtala sam, znojila se. Ne mogu dalje pisati… Nisam to uradila, samo zbog njih. Zbog porodice.
Otac se vratio cim je saznao da to nisam uradila. Dusa mi se otkida dok ovo pisem. Od tad, iman mi je opao, nisam vise ista, niti cu ikada biti. Ne znam cemu da se nadam… Sta da radim… Svaki efendija, predavac.. mi je rekao da sacekam. Da dovim. To i radim. Samo sa mnogo, mnogo manje nade. Nadam se da cu se udati, ali otac mi nece ni to dozvolit.
Ne znam koliko je moja odluka bila ispravna, ali me je pokosila u svakom smislu. Ne mogu vise da se borim… Boli me svaki dan, svaki sat bez mahrame… Sestre moje, uzmite pouku. Allah da pomogne svima koji su u slicnoj situaciji. Lakse mi je sad kad sam ovo napisala, ali i dalje me probada bol.. Kako dalje? Sta da radim…? I dalje se nadam da ce mahrama nekada biti moja stvarnost.“
