Žena čije je korake Pejgamber, a.s. čuo u Džennetu

Rumejsa bint Milhan, Enesova majka, r.a. (umrla je 30. h.g., tj. 650. god.)[i]

Rumejsa bint Milhan je porijeklom iz medinskog plemena Benu Nedžar. Njen nadimak je Ummu Sulejm, a neki je zovu Gumejsa.

Kada je Poslanikov, s.a.v.s., izaslanik Musab inb Umejr, r.a., došao u Medinu da poziva u islam ona je među prvima primila taj poziv i počela živjeti zadovoljna sa novim opredjeljenjem.

Bila je udata za Malikom ibn Nadrom, ocem poznatog ashaba Enesa ibn Malika, r.a. Svog muža je pokušavala pridobiti u novu vjeru ali je on ustrajao u idolopoklonstvu. Ona je svom sinu Enesu je govorila: Sine, reci: La ilahe illellah, Muhammedun resulullah! Muž bi joj govorio: -Nemoj da nam kvariš dijete! Ona mu je rekla: -Ja njega ne kvarim![ii]

Tako je i njen mladi sin Enes primio islam i bio je stalno uz Poslanika, s.a.v.s., služeći ga i učeći od njega propise vjere.

Rumejsa je, u raspravi sa svojim mužem Malikom, imala jasne u ubjedljive dokaze i pobijala je njegovu neistinu jasnom istinom. Malik je u kući imao drvenog idola kome se umjesto Allaha molio, a ona mu je govorila: -Zar da robuješ drvetu koje je niklo iz zemlje koju gaziš i u koju svoj izmet odlažeš?! Zar da obožavaš drvo koje ti je isklesao abesinski stolar u Medini?!

Kada više nije mogao podnijeti njene ubjedljive dokaze, njen muž se zaputio prema Šamu, onako, glavom bez obzira i bez jasnog cilja i nedugo nakon toga umro je u Šamu kao nevjernik.

U Medini se brzo pročulo da je Rumejsa postala udovica. Mnogi muškarci željeli su je prositi, ali su se bojali da će ih odbiti zbog razlike u vjeri. Zejd ibn Sehl, poznat po nadimku Ebu Talha, nadao se da će ga prihvatiti zbog njihove bliskosti, oboje su bili iz plemena Benu Nedžar. Ebu Talha se zaputio njenoj kući i obratio joj se po nadimku rekavši: -O Umu Sulejm, došao sam da te prosim. Nadam se da se neću vratiti razočaran. Ona reče: -Tako mi Allah, o Ebu Talha, takav kao ti se ne odbija. Međutim, ti si nevjernik, a ja muslimanka, nije mi dozvoljeno udati se za tebe. Ako primiš islam, to je moj mehr (vjenčani dar) drugi mi ne treba. Rekao je: -Pusti me da razmislim, i vratio se kući.

Sutradan je došao i pred Rumjesom izjavio: -Svjedočim da nema istinskog boga, osim Allaha Jedinog Koji nema sudruga, i svjedočim da je Muhammed Allahov rob i poslanik.

Ona je na to radosno rekla: -Sada kad si primio islam, želim te za muža. Nakon toga ljudi u Medini su govorili: –Niko nije imao plemenitiji mehr od Umu Sulejm, jer je njen mehr bio islam.[iii]

Primjer kako iskrena vjernica prihvata Allahovo određenje

Nakon što su se uzeli Ebu Talha i Rumejsa su dobili sina. Međutim, Allah, dž.š., je odredio da se to dijete razboli, te su oboje bili opterećeni tim problemom. Svakodnevno, kada bi Ebu Talha dolazio kući pitao je za zdravlje svog sina. Ona ga je obavještavala. Allah, dž.š., je odredio da to dijete preseli na bolji svijet, pa kada se to desilo, Rumejsa ga je opremila i rekla ukućanima da Ebu Talhu o tome niko ne obavještava dok mu ona lično to ne saopšti. Kada je on navečer došao kući, kao i obično upitao je kako je naš sin. Ona mu je odgovorila: -Nikada nije bio mirniji, nego sad. Nakon toga mu je stavila večeru, sa njim lijepo razogvarala i pokušavala ga oraspoložiti, pripremajući teren i birajući odgovarajući način, kako da mu saopšti tu vijest. Nakon što je proteklo nešto vremena u njihovom lijepom razgovoru, ona ga upita: -O Ebu Talha, šta misliš, kada bi neko pozajmio od nekog neku stvar, pa je onda ovaj zatražio da mu se vrati, da li bio onaj koji je tu stvar pozajmio imao pravo da je zadrži? On reče: -Ne, nikako ne bi imao pravo. Tada mu ona reče: -Nama je Allah dao sina, kao pozajmnicu, a sada ga je uzeo Sebi, pa za svog sina osaburi i nadaj se nagradi od Allaha za tu strpljivost.

Nakon toga Allah, dž.š., ih je opskrbio drugim djetetom, pa kada se ono rodilo, njegov brat Enes ga je odnio do Poslanika, s.a.v.s., te mu je on nadjeo ime Abdullah i omekšanim datulama istrljao njegove desni. Kada je novorođenče počelo da liže datule, tada je Poslanik, s.a.v.s., rekao: -Pogledajte, kako ensarije vole datule! Poslanik, s.a.v.s., je za tog dječaka proučio dovu, pa se kaže da je kasnije imao desetero djece i svi su znali učiti Kur’an i poznavali vjerske propise.

Obzirom da je Rumejsa bila Poslanikova, tetka, on je kod nje navraćao, pa bi tu nekada odmarao. Kada je Poslanik, s.a.v.s., jednom zaspao, ona je počela sakupljati njegov mubarek znoj i stavljati ga u neku posudu. Kada se Poslanik, s.a.v.s., probudio, upitao ju je šta to radi, a ona mu je odgovorila: -Sakupljam ovaj tvoj znoj i miješam ga sa mirisom, tako da napravim najljepši miris. Općepoznato je da je Poslanikov znoj mirisao i to je jedna od njegovih mu’džiza i specifičnosti kojom je odlikovan.

Ejub, prenisilac hadisa, prenosi od Muhameda ibn Sirina ovu predaju, pa se kaže da je Ibn Sirin od Rumjese tražio da mu pokloni malo tog mirisa, što je ona učinila. Nakon toga je Ejub tražio od Ibn Sirina da mu pokloni malo tog mirisa što je on učinio, i na kraju kaže: -Kada je Ibn Sirin umro naredio je da ga tim mirisom namirišu, što su i učinili.[iv]

Rumejsa, r.a., se istakla i svojim učešćem u džihadu. Skupa sa Aišom, r.a., je pomagala ranjenicima na Uhudu. U bici na Hunejnu, gdje je učestvovala skupa sa svojim mužem, je ponijela i nož, pa kada ju je Poslanik, s.a.v.s., upitao što će joj to, ona je odgovirila: -Da se njime branim, pa ako mi se primakne neki od mušrika da ga njime ubodem. Sve ove njene zasluge za islam su uzrokovale da njeno ime bude upisano na zlatnu stranicu islamske istorije, na dunjalulu, a što se tiče ahiretske nagrade, dovoljno je citirati hadis u kojem Allahov Poslanik, s.a.v.s., kaže: „Pokazan mi je Dženet i u njemu sam čuo korake. Kada sam upitao: -Ko je to, rečeno mi je: -To je Rumejsa bint Milhan, majka Enesa ibn Malika.“

[i] Za Rumejsu, r.a., se ne spominje tačna godina njenog rođenja a umrla je 30. godine po Hidžri, što odgovara 650. godini po miladu. El-Ealam od Ziriklija, 3/33 i Sijer e’alamin-nubela’, 2/304.

[ii] Sijer e’alamin-nubela’, 2/305.

[iii] Žene iz vremena poslanstva, str. 148.

[iv] Sijer e’alamin-nubela’, 2/307.

Fuad Sedić, Preporod